Jednog ponedeljka ja i rođak smo prošli autom pored starice koja je sa kesama sedela pored puta.
U prvi mah smo pomislili da čeka nekoga.
Kada smo dva sata kasnije opet prošli tim putem, ona je i dalje bila tu.
Bila je paklena vrućina. Stali smo i pitali treba li joj prevoz.
Sva srećna, ušla je i mi smo je pitali zašto je uopšte izašla iz kuće po takvom vremenu, a onda nam je ona ispričala kako nema nikog,
kako su je deca iz prvog braka njenog bivšeg muža izbacila iz kuce nakon njegove smrti, kako nema nikakva primanja i
da ide jednom sedmično do pijace da joj ljudi daju nešto hrane koja im ne treba.
Kad smo stigli do te kolibe koju naziva kućom, u suzama nam je rekla da joj je to najlepši dan u životu.
Dok smo joj pomagali da unese stvari, videli smo da je hleb tvrd kao kamen.
Kasnije tog dana smo se vratili sa svežim hlebom i toplim obrokom.
U kakvom svetu živimo
Izvor: ispovesti.com
(2520)
