O muškarcima sa ovim problemima uopšte se ne razgovara, a sve ih je više. Ovako izgleda njihov život.
Prvi put kada je Džuli (28), marketing stručnjak iz Čikaga, svratila u stan svog novog dečka, primijetila je par rukavica od lateksa. Na njima je pisalo “Ne koristiti”. To joj je bilo čudno, pa ga je pitala o čemu se radi. “Ništa specijalno, zaboravi na to”, glasio je njegov odgovor, i poslušala ga je, piše magazin Žena.
Godinu dana trajala je njihova veza a onda su riješili da krenu da žive zajedno. Tek tada, satjeran uza zid, rešio je da joj otkrije istinu o rukavicama. Rekao joj je da ih je koristio da bi na silu povraćao, ali i da su ti dani iza njega.
”Nisam imala pojma šta da mu kažem. Znam da sam želela da mu kažem da je zaista bolestan i da mu treba pomoć, ali sam progutala te riječi”, prisjeća se Džuli.
Ne govori se mnogo o borbi muškaraca sa poremećajem u ishrani, niti kako to utiče na njihov ljubavni život. Prije 10 godina, broj muškaraca oboljelih od anoreksije iznosio je pet posto. Ostalih 95 odsto činile su žene. Sada je brojka oboljelih muškaraca mnogo veća, a o njihovom problemu i dalje se ćuti.
Problem je, smatraju psiholozi, u sve većoj fetišizaciji muških tijela. Sve je više slavnih muškaraca koji se ponose isklesanim tijelom, pa je pritisak na “obične” muškarce veći nego ikada. Uz sve to, muškarci se stide da govore o svom problemu, a često ni ne prepoznaju problem. Situacija je drugačija nego sa ženama, koje još kao tinejdžerke krenu da upozoravaju na opasnosti bulimije i anoreksije.
”Iskreno govoreći, oko 80 posto oboljelih muškaraca ne dobija nikakvu pomoć. Oni su nevidljivi za sistem, a često ni najbliži članovi porodice ne primijećuju sa čime se bore”,upozorava dr Mark Voren, osnivač Centra za poremećaje u ishrani u Klivlendu.
Džuli je pokušala da pomogne svom dečku jer je on i dalje strahovao od hrane. Kuvala mu je samo niskokalorična jela i uvijek u kući držala gomilu niskokaloričnih grickalica, kako bi on jeo bez griže savesti i poriva da to povrati. Kada bi se on zadržao na poslu, ostajala je budna da bi se pobrinula da pojede nešto, znajući da je sigurno cijelog dana izbjegavao da jede.
”Međutim, uvijek sam to radila oprezno. Nisam htjela da mu pokažem da sumnjam u njega da mu se ne bi vratio poriv za povraćanjem”, kaže Džuli.
U isto vrijeme, ona sama osjećala se sve nesigurnijom u svom tijelu jer njen dečko bio je mršav i isklesan i činilo joj se da ne može da mu parira.
”Bila sam pod pritiskom, stalno sam se pored njega osjećala kao da previše jedem i premalo vježbam. I tako sam posle tri i po godine pukla i ostavila ga”, zaključuje Džuli.
Danas se o anoreksiji i bulimiji kod muškaraca još nekako i govori, za razliku od prethodnih decenija.
Ranih devedesetih godina, Barbara Lorens, spisateljica iz Masačusetsa, nikada nije išla na zabave sa svojim suprugom, jer je on to uvek odbijao. Cepao je i bacao pozivnice čim se pojave u sandučetu. Prihvatao je samo obavezne poslovne sastanke i Barbara kaže da se uvek grozno provodila na njima.
”Kad god bih uzela nešto da pojedem, on bi se namrštio na mene i rekao mi “Da li ti to zaista treba?”. I u kupovini je bio takav. Ne dao mi bog da u kolica stavim sladoled, vrisnuo bi na mene i pitao bi me odakle mi uopšte želja da u svoje tijelo stavim nešto toliko masno i kalorično. Ipak, uvijek bih ostavila taj sladoled u kolicima. Kada bih poželela da ga pojedem, njega nikad ne bi bilo u frižideru, a muž bi mi rekao da se pokvario i da ga je bacio – sjeća se Barbara.
Bili su u braku punih 27 godina i tek onda je saznala da je njen muž, visok 190cm, bivši teniser, anoreksičan i bulimičan. Celog života lagao ju je o tome šta jede i šta ne jede. Sladoled bi, priznao joj je, uijvek pojeo pa bi ga povratio.
”Sve to mu je bilo mučenje, a ja pojma nisam imala kroz šta prolazi”, očajava Barbara.
Kraj je došao kada ga je njegova koleginica optužila da joj krade salamu iz sendviča. To je ispričala i Barbari.
”Redovno mi uzima meso iz sendviča i onda ga vrati tako praznog”, rekla joj je.
Kada je vidjela taj prepakovani sendvič, Barbara je shvatila da njen muž ima ozbiljan problem. Pokušala je, kaže, da mu pomogne, ali nije znala kako i na kraju je otišla.
Barbara se danas ne kaje što je napustila muža, iako su joj čitaoci uputili nebrojeno kritika zbog tog poteza.
”Za mene je bilo najbolje da pobegnem iz takvog toksičnog okruženja. Istovremeno, oslobodila sam i njega. Ipak, on nije znao da iskoristi tu slobodu. Punih 18 godina od razvoda, čujem od zajedničkih prijatelja, i dalje se bori sa anoreksijom”,kaže Barbara.
Izvor: Novi.ba
(1896)
